• November 27, 2021

Zašto svaki oktobar treba da obojimo u roze

Da li se sećate trenutka kad vam je, kao devojčici, roze boja postala privlačna? Verovatno ne, s obzirom na to da se to desilo sigurno jako davno. Možda čak nije bila ni privlačna vama, ali vas je majka kao žensko dete opremila ružičastim stvarima, i to verovatno još dok ste bili u stomaku. Ne treba je ni kriviti – roze je postala rezervisana za devojčice još sa generacijom baby boomera četrdesetih godina prošlog veka. Nakon toga je aktivizmom drugog talasa feminizma, sedamdesetih i osamdesetih, bila bačena u drugi plan. Ali opet bi nakon toga nekako isplivala kao ženska boja. 

U to da li je u redu klasifikovati boje kao muške i ženske nećemo ulaziti, ali vredi pomenuti da roze boja učitava jako mnogo stvari. Kad vidite ružičastu estetiku, obično vam se u glavi stvore asocijacije na nešto mekano, fino, nežno. Roze boja je prosto simbol nežnosti, delikatnosti, simbol ženstvenosti. Ona je simbol borbe protiv raka dojke, bolesti koja jeste pretežno ženska, ali i bolesti koja žene u očima društva vrlo često lišava te iste ženstvenosti. Pa zašto je onda baš ta boja uzeta i zašto baš ona svakog oktobra oboji medijske i reklamne kampanje brendova koji učestvuju u ovoj borbi? Zašto je to tako, ako je u pitanju bolest koja nemilosrdno oduzima tu ženstvenost koju smo godinama i decenijama nastojale da sačuvamo? Zato što je ta boja istovremeno i simbol hrabrosti. 

Da ulazimo u istoriju toga kako je ružičasta vrpca postala simbol borbe protiv raka dojke, nema potrebe. To možete i da izguglate. Ali vredi ući u problematiku toga kako bolest utiče na nas. Ako ćemo realno, rak nije borba iz koje žene izlaze kao pobednice. Rak nije bitka koju smo same izabrale niti izazov u koji se svojevoljno upuštamo jer, eto, volimo izazove. Pitali smo doktore sa Instituta za onkologiju da li postoje grupe žena koje imaju veći rizik od dobijanja karcinoma, a ono što smo dobili kao odgovor jeste sledeća rečenica – biti žena i stariti predstavljaju dva najveća rizika faktora za obolevanje od raka dojke. Dakle, na to kako će nam karte biti dodeljene nemamo nikakav uticaj. I to je ono što izaziva bes i ono zbog čega nije u redu nazivati preživljavanje pobedom. Kada smo pitali lekare sa Instituta za Onkologiju kada se devojke i žene najčešće javljaju, saznali smo da je u najvećem broju slučajeva to kad same napipaju neku izraslinu u dojci ili primete neku promenu. Ono što je poražavajuće, jeste činjenica da se i dalje veliki broj žena umesto sa doktorima, konsultuje sa forumima na internetu. 


Znam da su ove reči strašne i da sve ovo zvuči jako surovo, i znam da bi trebalo da gledamo na život malo pozitivnije. Ali te reči su tu da nas opomenu da moramo same sebi biti važne i da pre svega moramo biti podrška jedna drugoj. Ako nismo jedna drugoj najveći oslonac, ko će nam biti? Ako jedna drugu ne  ne držimo za ruku, ne slušamo i ne bodrimo – ko će to učiniti? Sistem svakako ne. Žene koje prežive rak dojke nemaju mogućnost besplatne psihoterapije nakon lečenja, a ova bolest je nemilosrdna kako po telo, tako i po psihu. Od žena koje obole od raka dojke očekuje se da budu iste kao pre, ali bolje i jače. Vrlo često se okreće pogled i očekuje da svoju nesreću zadrže za sebe, ali da svoju hrabrost poklanjaju svima. Jer je ta hrabrost zaista ogromna i nemerljiva. Očekuje se da budu pozitivne i da veselo otplešu ka svojim mastektomijama, a da nakon njih odu na posao kao da se ništa nije desilo. Zato moramo da slušamo jedna drugu. Moramo imati hrabrosti da priznamo da nam je teško.

Neophodno je stvoriti prostor u kom smemo da izrazimo i tugu i bes. Prostor u kom se ženama obolelim od raka dojke priča da ih njihovi ožiljci ne čine manje ženstvenim, kao i da moralni neuspeh ne leži u tome da priznaju da se loše osećaju, već u svetu od kog su se razbolele. U svetu u kom se od njih zahteva da budu sve istovremeno – i lepe i vredne, i majke i uspešne, da su produktivne 24 časa dnevno i da u trenucima slabosti treba da osećaju grižu savesti. Ipak, reči lekara sa kojima smo razgovarali ulivaju neku dozu optimizma. Prema njihovim rečima, osnovni kriterijum za uspešnost lečenja karcinoma dojke je njegovo rano otkrivanje, odnosno dolazak kod lekara čim primetite neku promenu. Rаk dојkе је izlеčiv u više od 90% slučајеvа, kada se otkrije na vreme. Tada postoje veće mogućnosti za efikasniju terapiju i lečenje, a skrining mamografija, redovni samopregled i klinički pregled smanjuju stopu smrtnosti od karcinoma dojke za 30%.

I zato je osnaživanje žena neophodno, a oktobar je mesec u kom se bojenjem sveta u roze boju to osnaživanje intenzivira. Svako ko je stao na stranu tih žena i borbu makar malo učinio svojom, zaslužuje zahvalnost. Svaka podrška se računa, a podrška velikih brendova, poput Lindexa je značajna jer oni imaju mogućnost da ih ceo svet čuje. Oni mogu da govore u glas svih žena koje su se izborile za svoje pravo na život. Rak je test osmišljen tako da ga niko ne položi. Samim tim što rak postoji, svi smo na gubitku. Ali postoji jedna jako bitna stvar. U tom gubitku niste same. Postoji još mnogo takvih “gubitnica” kojima su karte dodeljene nefer, ali su se lavovski borile i preživele. To je zajednička borba koja se propušta kroz forme koje su nam date da o njoj napišemo svedočenje, tako da zajednička patnja i borba postaju posebne, kao i simboli koji ih označavaju i jezik kojim se o njima govori. Kao i ružičasta vrpca, kao i oktobar. 

Naslovna fotografija: instagram.com/ri7tin1025

Zorana Karapandžin

Preuzeto sa: https://wannabemagazine.com/feed/

Admin

Read Previous

Wish&Go #079 – Naposletku, to je bio masters – Sportklub

Read Next

Dezeni, boje, sloboda – ovo je 8 atraktivnih odevnih kombinacija koje će obeležiti jesenju modnu sezonu