Slučajna „pozitivna toksična“ ponašanja – WANNABE MAGAZINE

Pozitivnost može postati toksična kada je koristimo da potisnemo osnovne emocije, ili da postidimo druge zbog njihovih osećanja, i zato je važno da se suočavamo sa neprijatnim i teškim emocijama i učimo iz njih.

Da li ste skloni toksičnoj pozitivnosti? Odgovorite sebi na ova krakta pitanja:

Kada ostetite neprijatne emocije (poput tuge ili straha), da li brzo pokušavate da se oraspoložite i skrenete sebi misli?
Ako ste nezadovoljni svojim životom, da li osećate krivicu što niste dovoljno zahvalni zbog onog što imate?

Kada su ljudi do kojih vam je stalo razočarani ili uznemireni, da li pokušavate da ih oraspoložite, iako to ne traže od vas?

Da li ste skloni da izgovarate rečenice poput „sve se dešava sa razlogom“ ili „pokušajte da nađete nešto pozitivno u tome“ ili, „barem nije toliko loše koliko je moglo da bude“, kao način da nekoga utešite?

Ako ste na bilo koje od ovih pitanja odgovorili potvrdno, verovatno ste povremeno u zamci fenomena poznatog kao „toksična pozitivnost“.

Prema definiciji ovog savremenog pojma, toksična pozitivnost je pritisak da se osećate srećno sve vreme, bez obzira na okolnosti, a posebno u trenucima najdublje lične borbe. To je pritisak koji vršimo na sebe i druge i paradoksalno, ovo nastojanje na pozitivnosti ima tendenciju da „spusti“ i obeshrabri umesto da „podigne“ i ohrabri.

Šta je ono što „toksičnu pozitivnost“ čini toksičnom?

Emocije kao što su radost, zahvalnost i ljubav, zdrava su i važna mentalna stanja i čini se da ne možemo preterati sa dobrim osećanjima. Ali, pozitivnost može postati toksična , kada se koristi kao pokušaj da se potisnu ili izbegnu osnovne emocije, ili da se ljudi postide zbog svojih misli i osećanja, što ima suprotan efekat i dovodi do pojačanog osećanja stresa, krivice, stida i usamljenosti.

Maska pozitivnosti, takođe, može da ometa našu sposobnost da razumemo i odgovorimo na naše osnovne potrebe. Može čak da skrene pažnju sa štetnih sistemskih faktora, tako što će okriviti osobu koja je pogođena. Na primer, reći nekome ko doživljava diskriminaciju da ne obraća pažnju, da ne dozvoli da ga to potrese i da se drži dobrih stvari, ne menja realnost njegove izloženosti diskriminaciji i minimalizuje njegova osećanja zbog toga, zbog čega se osoba može osećati još gore i usamljenije.

Zašto to radimo?

Odvikavanje od toksičnih pozitivnih navika pomaže da razumemo šta ih pokreće. Emocije kao što su ljutnja, tuga, razočaranje, zaista su neprijatne. Neprijatno ih je doživljavati i neprijatno je gledati kako ih drugi doživljavaju. U ovim trenucima, pritisak na „preokretanje“, na zamenu tih emocija pozitivnim, može delovati kao prečica do boljeg osećanja, iako je napor u tom pravcu obično ćorsokak.

Stvari su još više zbunjujuće, zato što istraživanja iz oblasti psihologije pokazuju da je negovanje pozitivnih emocija konstruktivno i ima mnoge dobre posledice. Na primer, svakodnevna praksa zahvalnosti ima skroman, ali važan uticaj na naše blagostanje. Međutim, postoji bitna razlika između svakodnevne prakse pozitivnosti i korišćenja pozitivnosti kao univerzalnog leka za sva neprijatna stanja i osećanja. Zamislite da je redovno praktikovanje zahvalnosti analogno svakodnevnom pranju zuba – to je zdrava i korisna navika. Ali, ako vam je potrebna popravka zuba, nikakva pasta neće rešiti to pitanje. Lekovi protiv bolova mogu privremeno ukloniti nelagodnost, ali izbegavanje pravog problema može pogoršati problem. Slično tome, u trenucima i periodima dubokog emotivnog bola (i intenzivnih neprijatnih osećanja), tapšanje po leđima, ohrabrivanje i stereotipni saveti o pozitivnosti, neće doneti trajno olakšanje. Zato što ono čemu se opiremo, opstaje.

Šta možemo da uradimo umesto toga?

Jednostavna (ali izazovna) alternativa toksičnoj pozitivnosti je poštovanje svih emocija i priznavanje njihove validnosti. Da ne osećamo bol, svakodnevno bismo doživljavali razne povrede. Slično tome, naše bolne emocije mogu nas voditi ka zdravijim odlukama.

Kada primetite da vas osećanja obuzimaju, ili da se to dešava nekoj bliskoj osobi, priznajte to. Imenujte osećanje ili senzaciju. Potvrdite emociju, prepoznajući da ona ima smisla. Zatim, sedite sa tim osećanjem (osećanjima), napravite prostor da osećate, bez osuđivanja. A onda postavljajte pitanja sebi, kako biste detektovali osnovne potrebe.

Na primer, ako niste dobili posao koji ste želeli:

Priznajte da se osećate razočarano, tužno, gubitnički, postiđeno, umorno. Potvrdite to – ima smisla što se tako osećate, s obzirom na to koliko ste naporno radili i koliko ste želeli taj posao.

Sedite sa tim osećanjima, odnosno, dozvolite sebi da ih osećate bez krivice, udubite se u svoja osećanja.
Proširite postavljanjem pitanja – šta vas najviše boli kod tog razočaranja? Šta je ono što vam je sada potrebno?

Аkо је prijatelju dijagnostikovana bolest:

Priznjate njegova (i svoja) osećanja – zabrinutost, strah, bespomoćnost.

Potvrdite – to su zaista strašne vesti.

Sedite sa tim – pitajte prijatelja da li želi da razgovora o onome što mu je na umu i na srcu, a sigurno je mnogo toga.

Proširite – pitajte kako možete da budete tu za svog prijatelja? U redu je ako ne znate kako i ako on to ne ume da vam kaže.

Kada ste u neodumici, slušajte osećaj. Možda je dovoljno samo držanje za ruku, ili zagrljaj, ili jednostavno prisustvo.

Ne pokušavajte da pronađete rešenje i način, dok potpuno ne shvatite osećaj. Bez ovog koraka, i najdobronamerniji i nadublji razgovor će biti uzaludan.

Naslovna fotografija: instagram.com/federicola

Brankica Milošević

Preuzeto sa: https://wannabemagazine.com/feed/

Admin

Read Previous

Pravda za žene koje ne žele da budu žena, majka, kraljica – WANNABE MAGAZINE

Read Next

Rezime Telegrafa na Rolan Garosu (1): Seoba Srba u drugo kolo, Nadal je furija, Nole se družio sa sovama