Pre prelaska na sledeći nivo, čeka te težak kraj prethodnog

Nedavno sam se, nakon nekoliko dana neviđanja, ponovo videla sa bratom i kada me je pitao kako sam, odgovorila sam sa “i jako srećno i jako tužno u isto vreme”. Kada je zatražio da mu objasnim, kazala sam kako se osećam kao da sam na prekretnici. Istovremeno, veoma sam zadovoljna sadašnjom sobom, vidim napredak na ličnom nivou, osećam se dobro i sve što činim iz pozicije sadašnje sebe mi uspeva – i veoma sam tužna, jer osećam kako otpuštam toksične stvari i odnose iz prošlosti, što iako je po mene generalno dobro, nije nimalo lako. Shvatila sam da se nalazim na samom kraju jednog od nivoa životne igrice koju igram, u onom njegovom najtežem delu, koji uvek usledi pred prelazak na sledeći. Zašto je to, čini mi se uvek tako?

Ni sama nisam sigurna da imam odgovor na svoje pitanje, ali mogu da vidim logiku u tome da je kraj uvek najteži period bilo kakvog životnog puta ili aktivnosti. Sportisti se umore pred kraj utakmice. Pred kraj dana nam se prispava. Na kraju koncerta pevačima “pukne” glas. Kraj je, izgleda, osuđen na to da bude naporan (fizički, mentalno ili jednostavno, oba). Ima smisla. Ali, nakon kraja uvek uslede olakšanje, zaslužena pauza, gromoglasni aplauz, osećaj zadovoljstva zbog pobede… na kraju dana, osvane novi. Tako je i sa mojom sadašnjom situacijom, izgleda, samo što još uvek čekam da svane. Odnosno, već sam gotovo tu, žmirkam pred izlazećim suncem koje me istovremeno tera na suze radosti i suze sete. Plačem i nastavljam da idem ka njemu, spremna na sledeći nivo koji znam da je predamnom. Idemo, još samo malo i tu sam.

Preuzeto sa: https://wannabemagazine.com/feed/

Admin

Read Previous

Predstavljamo vam savršene novogodišnje poklone, uz koje ćete na poklon dobiti i poruke nesebične ljubavi i dobrote

Read Next

Antivakseri nasilno hteli da uđu na NBA meč da podrže Irvinga, Bruklin opet izgubio