Popravljači svetova, kako vam ide? – WANNABE MAGAZINE

Esnaf neki da osnujemo, zadrugu, nešto, onako u stilu ujedinjenja proletera svih zemalja, Bog da nas vidi! Da udružimo uvide, iskustva, znanja, alate i da se obrušimo na popravljanje i građenje novog svetskog poretka. Da se obrušimo na građenje. A? Zapažate paradoks, a, a? Hmmm, ali Masoni već postoje. Slobodni zidari. Šta li grade? Ili su još uvek u procesu obrušavanja. Ili se razgrađuju u procesu urušavanja ovog trošnog sveta.

Idealisti svih zemalja… nemam entuzijazma za parole, ma koliko me idealizam zabavljao. Zaokupljao. Apsorbovao. Načisto sabotirao svaku materijalizaciju materijalnosti. Pokvario do neupotrebljivosti. Šta ja, kog vraga, mogu da popravim? Šta ti možeš da popraviš?

Jednom sam, doduše, popravila fen. Zato što sam negde pročitala da je svako u stanju da uoči šta ne funkcioniše i kako da popravi neki kvar, ako se samo fokusira i udubi. Otvorila sam fen i proučavala. Izvukla sam neke spržene dlake. Videla sam kako se nešto odvojilo od nečega, sa čim je verovatno trebalo da bude spojeno. Spojila sam. Fen je proradio. Kad se posle opet pokvario, kupila sam drugi. Ne mogu stalno da prespajam iste slabe tačke. Mislim, fen barem mogu da zamenim drugim fenom.

Svoj um ne mogu da zamenim drugim umom. Ni svoje telo. Možda poneki organ, daleko bilo. Svoj svet ne mogu da zamenim drugim svetom. Bar ne dok živim u njemu.

Zato moram da otvaram, čačkam, vadim višak, sastavljam pokidano. I moram da računam sa slabim tačkama, njih moram da premostim koliko god mogu, da osnažim snažna mesta, da preraspodelim opterećenje i rasteretim slaba mesta. Čista fizika. Fizički, umesto što stalno podmećem leđa, ponekad nosim teret na glavi. U mojoj glavi to je strašno poetična slika u kojoj skladno klizim, pridržavajući balu pamuka, zemljani krčag od 50 litara, pletenu korpu punu dnevnog ulova ribe… jednom rukom, dok druga opušteno visi niz telo. I laka sam kao pero i sveža kao trska. Snažna i izdržljiva kao konj. Gracioznost jedna baš. Život je jednostavan. Teret je težak. Ja sam snažna. Kad ga spustim, ne samo što osećam olakšanje, nego znam i da sam uradila nešto dobro i korisno. Osećam se ponosno.

Ispunjavam svrhu.

U realnosti, spotičem se noseći kiblu, čiji sadržaj nestašno zapljuskuje i mene i sve oko mene. U realnosti, koči mi se vrat, sevaju me krsta, probadaju me zglobovi. Prolaznici odskaču, ako su pažljivi, a ako nisu, heh. Zapljuskuju i oni mene, pa šta?

Jednom sam postojala na nekom eteričnom mestu, iznad i izvan materijalne realnosti i sve je bilo divno. Letela sam na krilima i zmajevima, beskrajno se igrajući sa svojim sadrugom, nikada se ne umarajući. Osećala sam sebe, osećala sam svog druga u igri kao što osećam sebe, bili smo neprekidno ushićeni i zaigrani, ništa nas nije brinulo, znali smo samo za sadašnji trenutak. Ni o čemu nismo razmišljali, jer nije bilo ničeg za razmišljanje. Sve što nam je bilo potrebno, neposredno smo osećali i proživljavali. Bili smo bezbrižni, bezazleni i bez ikakve odgovornosti za bilo šta. Onda su nam iščupana krila i spušteni smo u septičku jamu materijalnosti. Od tada pokušavamo da zadržimo onoliko gracioznosti koliko je moguće kad ne možeš da letiš po nebu, nego moraš da hodaš po zemlji. Sećamo se tog raja i razumemo svoj greh – neodgovornost, nestaranje, nebrižnost. Došli smo ozračeni i označeni posebnom svetlošću, prate nas rojevi svitaca, roje se svetlucave iskre oko nas, okružuju nas životinje i deca, okružuju nas očajnici, grabljivci, izgladneli, promrzli. Privlači ih naš unutrašnji oganj, bengalska vatra sećanja na ono što je potpuno i savršeno, u čemu nema ničega što treba popravljati.

Došli smo ovde, u ovaj ruševni svet, da postanemo majstori. Ili makar eksperimentatori. Da povremeno otvorimo fen i spojimo žice. Da nam ponekad uspe, samo zato da bi taj uspeh bio privremen i da bismo morali da gledamo kako se popravljeno opet kvari, kako slabosti ostaju slabe i zahtevaju od nas da osnažujemo ono što je već snažno, da bismo zaštitili i sačuvali od slamanja ono što je slabo, a ne može da se zameni. Kao, recimo, život. Srce koje kuca. Pluća koja dišu.

Nepopravljiv je ovaj svet. Ipak, i dalje mislim da treba da se udružimo, koliko god to mišljenje bilo naliveno sarkazmom iskustva. Tvoj alat je intuicija – naoštri ga i održavaj oštrim i uvek ćeš umeti da ne ignorišeš kad nešto nije u redu. I da kažeš meni da ne ignorišem. Moj alat je uživljavanje. Sposobnost da osećam druge kao što osećam sebe. Ne kroz sebe, nego kroz njih. Kad sam budna i prisutna, opažam prisustvo drugih energija i znam šta su. I potrebna nam je vojska majstora koji barataju drugim alatima. Nemamo vojsku. Raštrkani smo po ruševinama ovog sveta, zauzeti građenjem svojih utvrđenja. Unutar kojih stalno nešto popravljamo.

Jednog dana, kad nas bude više, kad nadrastemo ego, kad se prihvatimo zajedničkih zadataka, možda uspemo da sačuvamo neke duše. A dotle, verovatno ćemo još neke skidati sa vešala i oplakivati. Prevideli smo neka slaba mesta. Nije bilo moguće popraviti. Nema zamene. I živećemo s tim.

Naslovna fotografija: instagram.com/velvetdynasty

Aleksina Đorđević

Preuzeto sa: https://wannabemagazine.com/feed/

Admin

Read Previous

#jasamjedinstvena konkurs – podeli svoju autentičnu priču, postani deo Eve Privé Avon editorijala i osvoji nagradu – WANNABE MAGAZINE

Read Next

Nos na nos! Tenzija na suočavanju Rakića i Blahoviča, Srbin pogledom “streljao” moćnog Poljaka