Tango je mnogo više od plesne forme – to je posebna kultura i način shvatanja života koji se prepliće sa muzikom, književnošću, nostalgijom i emocijama, ocenio je pisac Branko Anđić, govoreći o knjizi “Milonga strasnih senki: I to je tango”, koju je priredio zajedno sa profesorkom latinoameričkih studija Ksenijom Bilbijom.
Anđić je istakao da ga posebno raduje činjenica da je tango kultura kroz istoriju bila inspiracija brojnim velikim književnicima, među kojima su Horhe Luis Borhes, Hulio Kortasar i Huan Karlos Oneti. Prema njegovim rečima, njihova dela pokazuju koliko je tango duboko ukorenjen u kulturu Latinske Amerike i koliko je često bio pokretač ili važan deo književnih priča.
– Borhes, Kortasar, Oneti, svi su u knjizi, a pričali su fantastične priče o tangu ili sa tangom kao nekom vrstom spiritus movensa za razvoj priče. Ne samo Argentinci i Urugvajci, već i važni autori iz drugih latinoameričkih zemalja – rekao je Branko Anđić.
On je ocenio da se prava priroda tanga najbolje može razumeti kada se upozna u njegovom izvornom okruženju, pre svega u Argentini i Urugvaju. Tango, kako je naveo, nije samo muzika ili igra, već čitav način doživljavanja sveta, zbog čega ga smatra kulturom, a ne tek podkulturom.
Posebnost ovog muzičkog i plesnog izraza dodatno naglašava bandoneon, instrument koji se gotovo isključivo vezuje za tango. Upravo spoj muzike, plesa, estetike i snažnih emocija omogućio je tangu da opstane i više od jednog veka nakon svog nastanka.
– Ljudi se pitaju kako je moguće da je tango, koji je bio veoma popularan početkom 20. veka, i danas toliko prisutan. Upravo zbog te mistike ili mistične nostalgije, tango je jedna idealna vrsta eskapizma – objasnio je Branko Anđić.
Iako je nastao u Južnoj Americi, tango je danas veoma prisutan i u Srbiji, a Beograd je, prema Anđićevim rečima, postao jedno od važnijih mesta za razvoj ove kulture van njenog izvornog prostora. U prestonici postoji veliki broj škola i milonga, odnosno mesta na kojima se tango igra, a procene su da u Srbiji oko 10.000 ljudi pleše tango.
Anđić podseća da je tango pre svega urbana kultura, koja se razvijala u Buenos Ajresu i Montevideu u vreme velikih talasa doseljenika. Nastao je na periferiji gradova, u sredinama u kojima su se susretali ljudi različitog porekla, jezika i društvenog statusa. U početku su ga, prema istorijskim podacima, igrali uglavnom muškarci, da bi vremenom prerastao u jednu od najprepoznatljivijih plesnih kultura sveta.
Jedna od njegovih najvećih vrednosti, smatra Anđić, jeste činjenica da tango briše društvene razlike.
– Velika vrlina i velika privlačnost tanga jeste što je potpuno besklasan. Ljudi koji odu da igraju tango ostave svoju ličnu kartu i svoj posao kod kuće – istakao je on.
Kao ilustraciju naveo je primer igrača iz Buenos Ajresa koji je po profesiji grobar, ali koji vikendom odlazi na milonge i pleše sa ženama koje su možda na visokim poslovnim funkcijama. Na podijumu, kako kaže Branko Anđić, društveni status više nije važan – ostaju samo muzika, ples i međusobna komunikacija.
Upravo emocija i neposredan kontakt čine tango teško zamenljivim u vremenu digitalnih tehnologija. Anđić smatra da savremene aplikacije i virtuelna komunikacija ne mogu da nadomeste iskustvo plesa, koji zahteva poverenje, bliskost i hrabrost da se uđe u kontakt sa osobom koju često prvi put srećete.
– Tango definitivno nećete zaigrati preko aplikacije – poručio je Anđić.
Za razliku od predstave da je tango prvenstveno izraz tragedije, Anđić naglašava da je u njegovoj srži nostalgija – za domovinom, porodicom, prošlim vremenima ili ljubavlju koja je ostala neostvarena. Ta osećanja, prema njegovim rečima, u tangu dobijaju posebnu estetsku formu.
– To je igra nostalgije za domovinom koju su ljudi ostavili, za porodicom koja ih čeka negde daleko, za propalom ili neostvarenom ljubavlju – rekao je Anđić.
U knjizi “Milonga strasnih senki” autori su kroz 24 priče i 24 pojma pokušali da predstave različite segmente tango kulture. Među njima je i kult majke, koji je, prema Anđićevim rečima, veoma važan u tradicionalnim tango pesmama.
Tango je, kako je ocenio, istovremeno nastao kao izraz marginalizovanih i siromašnih slojeva društva, ali je vremenom postao visoko estetizovana umetnost sa prepoznatljivom ikonografijom i snažnom senzualnošću.
Poseban deo tango kulture predstavljaju i pravila komunikacije na milongama. Tako se plesači često pozivaju na ples putem takozvanog cabecea – diskretnog pogleda, klimanja glavom ili osmeha, čime se omogućava da poziv bude prihvaćen ili odbijen bez neprijatne situacije. Tanda predstavlja grupu od četiri tango teme, nakon čega sledi kratka pauza i nova grupa pesama.
Anđić smatra da ljudi često počinju da igraju tango u periodima života kada žele promenu, novo iskustvo ili drugačiju vrstu kontakta sa ljudima. Upravo iz razgovora sa ljubiteljima tanga u Srbiji nastala je i ideja za knjigu.
On i Ksenija Bilbija najpre su istraživali tango scenu u Buenos Ajresu, a potom razgovarali sa ljudima koji se ovim plesom bave u Srbiji. Tada su, kako kaže Anđić, shvatili da uprkos velikom interesovanju za tango kod nas gotovo da ne postoji literatura koja se bavi njegovom kulturom i značenjem.
– Ispostavilo se da, uprkos tome što je tango toliko popularan, kod nas uopšte nema nikakve tango literature. Ljudi koji vole tango i igraju tango rekli su nam: “Pa nema ništa”. Tako se rodila ideja da napravimo ovu knjigu – zaključio je Anđić.
Dobrovoljni davaoci krv danas mogu da daju na beogradskoj opštini Palilula i u Bogatiću.
Bogatić, Klenje, Mesna zaјednica 9-14 h
Palilula, Borča, Stop Shop Retail Park, autobus 10-14 h
Krv se može dati i na Institutu za transfuziјu krvi Srbiјe, u Beogradu, u Ulici Svetog Save 39.
– radnim danima od 7 do 19 h
– subotom i praznicima od 8 do 15 h
Ko sve može da bude dobrovoljni davalac krvi
Davalac krvi može biti svaka zdrava, odrasla osoba, starosti od 18-65 godina kod koje se lekarskim pregledom i proverom krvne slike, odnosno nivoa hemoglobina, utvrdi da davanje krvi neće ugroziti ni nju, niti osobu kojoj bi se ta krv primenila.
To znači da je potrebno da se zadovolje sledeći kriterijumi: da je osoba zdrava, dobrog opšteg stanja, teža od 50 kg, telesne temperature manje do 37°C, pulsa između 50 – 100/min, krvnog pritiska: ne višeg od 24/14 kPa i ne nižeg od 13,3/8,66 kPa, limfne žlezde vrata i pazuha, jetra i slezina ne smeju biti uvećane, hemoglobin mora biti iznad 135 g/L (Hct = 0.38) za muškarce, hemoglobin mora biti iznad 125 g/L (Hct = 0.4) za žene, interval između davanja krvi je 3 meseca (12 nedelja) za muškarce i 4 meseca (16 nedelja) za žene.
Davalac krvi u Srbiji ima u proseku 38 godina, stalno je zaposlen i ima porodicu, navodi se na sajtu Instituta za transfuziju krvi Srbije. Većinu dobrovoljnih davalaca krvi čine muškarci (73,5 %), dok su žene zastupljene u manjem procentu (26,5 %), što je uobičajeno i u drugim zemljama.
Povodom obeležavanja 134 godine od rođenja nobelovca Ive Andrića, Kulturni centar u Višegradu organizovao je prigodan program, a poseban značaj obeležavanja ogleda se u očuvanju uspomene na Andrićev život i stvaralaštvo i u podsticanju mladih generacija da upoznaju i neguju književno nasleđe ovog velikog pisca.
Za Kulturni centar u Višegradu, oktobar je uvek u znaku nobelovca Ive Andrića, koji je iza sebe ostavio veliki književni opus.
“Večeras smo obeležili 134 godine od rođenja Ive Andrića, u gradu koji je njegov zavičaj i koji je ostavio dubok trag u njegovom književnom opusu. Višegrad je grad koji se trajno seća Ive Andrića, i večeras smo imali priliku da slavimo Andrićeve misli i trijumf pisane reči”, rekla je sinoć Jelena Đurić, direktor Kulturnog centra “Ivo Andrić” Višegrad, prenosi danas RTRS.
Ivo Andrić je ostvario izuzetno uspešnu, dvadesetogodišnju diplomatsku karijeru, služeći Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji u čak osam evropskih država, rekao je istoričar književnosti Vladan Bajčeta.
Foto: Ona.rs/Aleksandra Blažević
“Andrić je diplomatsku karijeru započeo u Vatikanu. Prošao je nekoliko evropskih gradova, od Bukurešta, preko Trsta, Graca, Marseja, Madrida i završio u Berlinu. To je bila jedna turbulentna karijera u konstantnom usponu. On je zapravo u jednom trenutku pred sam kraj svoje karijere postao i drugi čovek srpske diplomatije”, naveo je Bajčeta.
Pored predavanja profesora Bajčete, za sugrađane je otvorena izložba “Lica Andrićevog djetinjstva”.
“U pitanju su pre svega njegovi tetka i teča Ana i Ivan Matovščik, snažna figura – njegov učitelj Ljubomir Popović. Tu je i lik njegovog školskog druga Stevana Baranca i jedan vrlo simpatičan lik kućne pomoćnice Ajkune Hreljić”, pojasnila je Branka Tanasković iz Kulturnog centra “Ivo Andrić” u Višegradu.
Jedini srpski nobelovac, književnik Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. u Travniku, a od svoje druge godine živeo je u Višegradu, gde je završio osnovnu školu.
Kasnije, tokom života, često se vraćao u Višegrad, a poslednji put ga je posetio tri godine pre smrti.
U svojim delima često je pisao o Višegradu i Višegrađanima, a za roman “Na Drini ćuprija” pisac je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Selektor Beogradskog džez festivala Vojislav Pantić je izjavio da su poslednjih 20 godina vrlo principijelni oko toga da to bude manifestacija koja nudi raznolike stilove i generacije ljudi iz raznih krajeva sveta.
Pantić je rekao Tanjugu da su organizatori iz Doma omladine Beograda (DOB) gledali da 42. Beogradski džez festival, bude ogledalo onoga što je trenutno značajno u evropskom i američkom džezu, kod i nas, odnosno “uzorak onoga što se dešava na džez sceni”.
Prema njegovim rečima, na festival koji će biti održan od 21. do 24. oktobra, pod sloganom “Ušće džeza”, uspeli su da dovedu Panorkestra (Panorchestra), koji je po mišljenju kritičara imao najbolji džez album u Italiji.
Dolaze i pijanista Žoao Paulo Esteves da Silva, koji je sa svojim kvartetom imao drugoplasirano izdanje u Portugalu 2025. godine “País Distante”, kao i nagrađivane španskog pijanistu Danijela Garsije i švajcarskog vokaliste Andreasa Šerera.
Kada je Beogradski džez festival ponovo pokretan pre 20 godina, bila je ideja da imaju po trećinu izvođača iz Sjedinjenih Država, Evrope i naše zemlje, a Pantić je rekao da se desilo da Amerikanca ove godine ima nešto malo više.
Pantić je ocenio da je specifično što od izvođača iz SAD na festivalu “zapravo nijedan nije u čistom mejnstrimu”.
Beogradski džez festival 21. oktobra u DOB-u otvara bluz gitaristkinja Ana Popović, a Pantić je istakao da se pogodilo da ona ove godine slavi 50. rođendan, i da je “pre tačno 25 godina krenula u ovu priču, prvo iz Evrope pa da je otišla u Ameriku”.
“Zašto ne Ana, ako imamo mogućnost da hedlajner festivala bude neko naš, što je užasno retko? Rekao bih da je Ana verovatno najuspešnija naša muzičarka, ne bluza ili džeza, nego ukupno popularne muzike u poslednjih 100 godina u svetu”, ocenio je Pantić.
Iz SAD dolaze trio Mestetiks (Messthetics), koji vuče korene iz alternativnog rok benda Fugazi, kao i projekat Čikago andergraund (Chicago Underground) duo, zatim trubač Markiz Hil, laureat takmičenja “Thelonious Monk” i trio violiniste Aruna Ramamurtija.
“Ako neko želi da mu preporučim nešto što je najviše mejnstrim, možda je to Markizov koncert, ali će čuti i elemente savremene američke muzike koja se nastavlja na ritam i bluzu i soul. I to dokazuje koliko je džez danas raznovrstan”, istakao je Pantić.
Organizatorima Beogradskog džez festivala je mnogo važno predstavljanje domaćeg džeza, a Pantić je dodao da je “nova generacija, koja je stasala u prvoj deceniji ovog veka, rešila da se hrabro upusti u evropsku džez scenu”.
“Zašto je nama važno da promovišemo pre svega mlade muzičare? Zato što poštuju tradiciju, ali gledaju napred i razumeju kako treba da zvuči džez današnjeg doba”, ocenio je Pantić.
Prema njegovim rečima, interesantno je da kod domaćih muzičara nema folklornih balkanskih elemenata, kao pre 20 godina, i bave se džezom ovog trenutka.
Na otvaranju festivala će biti svetska premijeru novog programa Vladimira Nikolova “History Now”, trubač Ivan Radivojević premijerno izvodi ceo drugi album “Not Quite Sun, Not Quite the Moon”, a tu je i mladi bariton saksofonista Đorđe Kujundžić sa mešavinom latino ritmova, bluza i balkanskog folklora.
Pantić je najavio da će po završetku Kujundžićevog koncerta, ostati na sceni kao dežurni bend za završni džem sešn.
“Svi se nadamo da će to biti impuls da dođu i strani muzičari koji su tog dana još tu, kao i domaći i da napravimo jedno lepo druženje koje će trajati malo duže”, zaključio je Pantić.
<% shareCounter %> Podeli