• June 15, 2021

Klimakterični dnevnik: Rođendan

Maleni gušter izlete tik ispred mojih zahuktalih nogu i ja se u trenu zaledih u mestu. Milimetri su me delili od njegovog repića. On zastade na tren, baci na mene jedan brz, prekoran pogled i šmugnu u grm. No, to beše dovoljno da me probudi iz letargije. Aman, ženo, gde žuriš? Izašla si u šetnju, a ne na trke. 

Zavukoh ruke u džepove i podigoh zamišljen pogled sa peskovite staze, a ispred mene zablista prolećna čarolija nedeljnog jutra. Prazan, olistao drvored dočeka me cvrkutom ptica i izmami osmeh. Pa šta ako mi je rođendan, mogao bi ovo da bude jedan divan dan. No, cinik, u poslednje vreme vrlo živahan, odmah promrmlja:

“Eh, kako da ne, mogla bi i da uživaš, samo da ne puniš pedeset i tri godine.”

“Zaveži,” dreknuh. “I pusti me da zaboravim.” Ućutao je, pritajio se, ali znam da je tu, tik iza mene i smejulji se iz prikrajka. Postao je mnogo dosadan ovih dana, rođendani su mu poseban fetiš. Jutros me je probudio zorski i zbog njega sam i pobegla u šetnju. Napolju ga ovako sunčan dan bar malčice sprži i na neko vreme ućutka. 

isabella and zsa fischer sQoIRY84a2E unsplash scaled e1621000579356 Klimakterični dnevnik: Rođendan

Prolazim kroz uske uličice, mirišem jutarnju rosu na kaldrmi, pomešanu sa procvalim jorgovanom kraj puta i dišem punim plućima. Dovoljno je samo da prođem ovim mojim zavučenim sokacima i srce mi poskoči u grudima. 

“Znaš, baš je lepo što te Gardoš i dalje tako raduje. Čovek bi očekivao da si razočarana i besna, jer nekad si bila ubeđena da ćeš do pedesete kupiti kuću ovde. Sećaš se sna, dvorište, bašta, ogromni orahov hlad, a u uglu, tvoj sto za pisanje. Ako me pamćenje dobro služi, bio je tu čak i neki mali čamac na Dunavu. Lep san, nema šta, ali očigledno, draga moja, samo san. Hm, možda tvoj glavni problem i nisu godine, već to podvlačenje crte i sumiranje: šta sam želela, planirala, a šta od toga ostvarila.”

Zaveži, zaveži, zaveži.” Rezignirano ubrzah korak. Kako zna gde da me bocne, bezobraznik. Penjem se do Kule i ulazim u kafić. Moj sto, onaj u ćošku, tik do ograde, srećom čeka me prazan. Kačim noge na ogradu i zavaljujem se u udobnu fotelju. Ha, znam i ja poneki trik! Ovaj pogled na suncem okupan, a još uvek sanjiv Zemun i Dunav koji u daljini treperi, svaki put, bez izuzetka, čekićem dotuče cinika. Kafica na terasi Gardoš paba briše pitanja, dileme, brige, miluje dušu i vraća u život. Volim proleće. Volim april. Volim i moj rođendan, samo poslednjih godina nešto talasam. Plaše me brojke.

“Zašto, Bože? Zašto nam ovo radiš?” Prolete mi kroz glavu i nasmeja Džoijev vapaj iz “Prijatelja”. 

Preuzeto sa: https://wannabemagazine.com/feed/

Admin

Read Previous

Od Berlina preko Tokija, do Beograda – ovo je modni brend koji pomera granice stila – WANNABE MAGAZINE

Read Next

Prekinite da koristite reč “izvini” i zamenite je ovim izrazima – WANNABE MAGAZINE