Kako brakovi naših roditelja utiču na naše emotivne veze – WANNABE MAGAZINE

Kao deca, ne preispitujemo ono što se dešava u našoj kući, već to uzimamo zdravo za gotovo, verujući da se ljudi tako ponašaju. Ako se osećamo neprijatno, uplašeno, zapostavljeno, prisustvujemo burnim scenama, ili smo izloženi konstantnoj atmosferi tihog neprijateljstva i pasivne agresije, prihvatamo to zdravo za gotovo. Tek kad malo odrastemo i počnemo da istražujemo svet van kuće, počinjemo odnose u svojoj porodici da posmatramo kritički i da ih preispitujemo, odnosno, poredimo sa odnosima i atmosferom koja vlada u drugim porodicama, među roditeljima druge dece sa kojom se družimo.

Odrasla deca razvedenih roditelja verovatno će se fokusirati na to kako je razvod uticao na njih, dok oni čiji su roditelji ostali zajedno, verovatno neće mnogo razmišljati o neskladu i neslaganju svojih roditelja. Iako proces izlečenja počinjemo od detinjstva, prepoznajući ponašanja naših roditelja koja su nas negativno oblikovala (uslovila), često zanemarujemo to kako je njihov međusobni odnos uticao na nas. A brak naših roditelja ima najveći uticaj na oblikovanje naših emocionalnih veza i odnosa.

Varijacije na temu braka naših roditelja

Možete svedočiti dinamici odnosa koji vas potpuno isključuje – jedan od roditelja je strasno usredsređen na drugog, dešavaju se ljubomorne scene i svađe, ali i momenti u kojima je jasno da njihova međusobna osećanja daleko nadilaze ono što kao roditelji osećaju prema vama. „Srećan“ brak, odnosno, onaj u kome roditelji intenzivno pokazuju ljubavna osećanja (uključujući i negativna), može ispuniti sav prostor među roditeljima nabojem i elektricitetom koji ne ostavlja mesta za dete (decu), koje se može osećati zanemareno.

Istraživanja pokazuju da deca koja su odgajana u kontekstu ekstremno nestabilnih i promenljivih bračnih odnosa (punih buke i besa) imaju izražene teškoće u upravljanju emocijama. Osim toga, emocionalni stres izazvan roditeljskim sukobima narušava kognitivnu obradu višeg reda. Deca iz ovakvih porodica imaju problema da prepoznaju neutralne interakcije kada su im prikazane fotografije dvoje ljudi koji razgovaraju, iako su bila vešta u prepoznavanju srećnih ili ljutitih interakcija, pokazalo je jedno istraživanje.

Jedno od objašnjenja zašto je prepoznavanje neutralnosti otežano, jeste da dete koristi svoju interpretaciju sukoba roditelja kao neku vrstu radara, kako bi se zaštitilo. Ako odraste uz posebnu budnost i oprez u pogledu znakova predstojeće nevolje, deca mogu pogrešno protumačiti neutralnost kao bes. Deca tumače svađu i sukob kao pretnju stabilnosti porodice, a deca koja odrastaju uz te pretnje, zabrinutija su i uplašenija od druge dece i razvijaju anksioznost. Kada jedan roditelj (obično otac) napusti porodicu, naročito ako je time dugo pretio, deca osećaju krivicu, veruju da nisu bila dobra i da je roditelj zato otišao. Roditelji obuzeti sopstvenom dramom rastanka, često uopšte ne obraćaju pažnju na to kako se deca osećaju i ne čine ništa da ih razuvere i razreše krivice.

Ali, brakovi koji se odlikuju tihim neprijateljstvom i pasivnom agresijom, nedostatkom komunikacije i poštovanja među roditeljima, nisu ništa manje destruktivni za buduće emotivne odnose deteta koje odrasta u takvoj atmosferi. U ovakvim odnosima, problemi i poteškoće se guraju pod tepih, a diskusija o tome šta neko oseća, gotovo da ne postoji.

Roditeljski odnos je često osnova koju moramo uzeti u obzir kada se suočavamo sa problemima u svojim emotivnim vezama i kada te probleme želimo da rešimo.

Roditelji kao emocionalni treneri

Dok pojedini roditelji odbacuju emocije, potiskuju ih i distanciraju se, drugi postaju emocionalni treneri. To su samosvesni roditelji, koji obraćaju pažnju na ulogu osećanja u sopstvenom životu, posebno negativnih osećanja, koji mogu da pričaju o svojim emocijama ne identifikujući se sa njima, koji su svesni osećanja svoje dece i koji pomažu deci da upravljaju svojim osećanjima. Savremeni istraživači bi rekli da su ovi roditelji visoko emocionalno inteligentni i da imaju komunikacione veštine, kojima pomažu i sebi i svojoj deci. Posmatrajući roditelje kao emocionalne trenere, psiholozi identifikuju pet komponenti ovih odnosa:

Svest roditelja o emocijama niskog intenziteta kod sebe i kod dece.

Posmatranje negativnih emocija deteta kao prilike za podučavanje, ili intimnost.

Potvrđivanje emocija svog deteta.

Rešavanje problema sa detetom, postavljanje granica u ponašanju i izrada strategija za rešavanje situacije koja je dovela do negativnih emocija.

Zanimljivo je da istraživači nisu povezali učenje upravljanja emocijama sa roditeljskom toplinom, odnosno, primetili su da zabrinuti i pozitivni roditelji mogu biti potpuno nesvesni sveta emocija.

Ono što su istraživači primetili, i što je najvažnije za shvatanje uticaja braka roditelja na naše emocionalne odnose, jeste „bračna tišina“, roditeljski odnos koji karakteriše mrtva tišina kada su u pitanju osećanja. Ovi roditelji smatrali su da bi iskazivanje besa ili tuge štetilo detetu i da je njihov posao da ova osećanja sakriju, odnosno, da nauče dete da ta osećanja ne treba da uvažava, da ih shvati kao privremena i da na njih ne obraća pažnju. Ovakva marginalizacija osećanja (i iskustava) nanosi veliku štetu.

Druga zapažanja o odbacivanju emocija jeste da se tuga često doživljava kao teret za roditelje, problem koji moraju da reše, i da bi odbacivanjem tuge kao nevažne, dete postalo srećno. Pored toga, neki postavljaju vremenska ograničenja za tugovanje i postaju nestrpljivi ili iritirani kada dete ne promeni svoje emocionalno ponašanje po isteku roka.

Ono što ovi roditelji nisu uradili, jeste da objasne ili opišu emocionalno iskustvo svog deteta, pomognu detetu sa njegovim osećanjima, ili ga upute kako da se pozabavi problemom koji je izazvao osećanja, ili kako da osećanja vide kao korisna, kao priliku za učenje, ili za produbljivanje intime. Takođe, istraživači su primetili da su mnoge porodice kažnjavale svoju decu zbog izražavanja besa.

Razumevanje modela sa kojim ste odrasli

Dok razmatrate kako su vaši roditelji razmišljali o emocijama i kako su se sa njima nosili, trebalo bi da razmislite i o tome kako je njihov stav uticao na vas. Da li se činilo da dele filozofiju o emocijama, ili su oboje delovali na dosledan način? Da li su (jedan, ili oboje) koristili sramotu i pretnju kaznom da bi vas ohrabrili da obuzdate ili sakrijete svoja osećanja? Mnoge nevoljene ćerke nauče da kriju svoje emocije, podstaknute ruganjem i ismevanjem, druge nauče da ćute, jer nema svrhe pričati o nečemu što niko ionako ne želi da čuje.

Sva ova roditeljska ponašanja u velikoj meri doprinose problemima u emotivnim odnosima, u upravljanju emocijama i u formiranju zdravih ljubavnih i bliskih odnosa u odraslom dobu. Zato je važno da prepoznate roditeljski model i način na koji ste ga usvojili, jer odatle morate početi, kada se poduhvatite isceljenja emotivne štete koju ste pretrpeli u detinjstvu.

Naslovna fotografija: instagram.com/gabriellecaunesil

Brankica Milošević

Preuzeto sa: https://wannabemagazine.com/feed/

Admin

Read Previous

Žene u biznisu: Nataša Pavlović – WANNABE MAGAZINE

Read Next

Đoković u velikom problemu: Evo kako na Novaka utiče odluka ATP-a da ostavi Vimbldon bez bodova