Nakon što je veliku popularnost stekao u domaćoj TV seriji „Istine i laži”, glumca Zorana Pajića trenutno gledamo u ulozi veroučitelja Ognjena u, takođe, domaćoj seriji „Kolo sreće” na TV Prva. Visok, markantan i energičan, Zoran dominira u svakoj sceni u kojoj se pojavi. Rođen 1981. godine u Požarevcu, kao dečak je često okupljao porodicu i prijatelje kako bi im imitirao junake raznih domaćih serija i filmova, a danas može da se pohvali karijerom koja uključuje angažmane u srpskim, hrvatskim, britanskim i holivudskim produkcijama. Duhovit, šarmantan, veseo i informisan, sa Zoranom je uvek zadovoljstvo razgovarati…
To je art house australijski film u koprodukciji sa srpskim distributerom. Radnja prati Australijanca koji dolazi u našu zemlju kako bi istražio izvesni slučaj, pa se upoznaje sa običajima balkanske kulture. Igraju glumci iz Australije i Srbije, a ja tumačim inspektora koji je, u suštini, dobar lik, ali ga je društvo u izvesnoj meri iskvarilo. Danijel je zanimljiv, a poseduje čak i komičnu notu. Zbog strožih mera zbog korona virusa u Australiji, premijera filma je odlagana, ali mislim da će biti održana sledeće godine na FEST-u.
Jeste, ali većinski pričam na engleskom što mi je veoma interesantno. Izazov mi je da glumim na stranom jeziku jer u potpunosti moram da vladam tekstom, a onda da se s njim i igram, ali ne da improvizujem. Uloga mi se veoma dopala i jedva čekam da vidim kako je sve ispalo.
Kao triler-dramu sa komičnim elementima.
Ognjen je prvenstveno bio problematičan lik. Transformisao se od osobe koja je imala unutrašnjih, kao i problema sa okolinom – do osobe koja sama sa sobom pokušava da se izbori s nedaćama, našavši pomoć u veri i iskupljenju, naposletku doživevši preobražaj. Naučio me je da čovek jedino može sam sa sobom da se izbori samo kad bude spreman. Možemo dobiti pomoć od bližnjih, ali samo kad lično uvidimo problem i počnemo da radimo na njegovom rešenju – onda možemo doživeti preobražaj. U današnje vreme, ljudi su nesvesni sebe, svojih postupaka i okoline. Okidač da se Ognjen promeni izazvala je tragedija u njegovoj porodici. Ceo život je krivio sebe što mu je sestra ostala slepa. On sad pokušava da podseti ljude na prave vrednosti i tradiciju, ali ujedno potencira na usvajanju novina savremenog doba. Ognjen često napominje da je crkva otvorena za sve, bez obzira na bilo kakve različitosti.
U to vreme ih još uvek nismo imali. Za ulogu Ognjena sam se pripremao slušajući Vladetu Jerotića, koji je „osvežavao“ sve što znamo i ukazivao nam na to da šire sagledamo stvari.
Do kraja juna – tad će se završiti prva sezona. Ne znam da li ćemo snimati drugu sezonu, ali to baš želim. Ekipa je super. Svi se trude. Divno smo se uklopili. Uživamo.
Zato što u jednoj porodici možeš da vidiš nedostatke, mane i dobre stvari jednog društva. Sve potiče iz porodice. Koliko god se trudiš da vaspitaš svoje dete, ujedno ga oblikuje i društvo, pa roditelji imaju mišljenje po pitanju svega. Volim da predstavim mišljenja baki i deki – koja su opet utemeljena na njihovom vaspitanju, pa potom njihove dece – naših roditelja, a onda i nove generacije. Zabavno mi je da u istu situaciju smestim i bumere, i milenijalce, i gen Z, pa da vidim šta se tu, zapravo, dešava – gde je problem, šta se to promenilo.
Najviše volim one otkačene koji uopšte nemaju smisla, ili one sa odnosima baka-majka, baka-unuka; ćale koji se uopšte ne uključuje u diskusiju itd. Volim i bakine savete ćerki u pogledu muškaraca – u fazonu sve trpi, ćuti, popij „rakicu“ – prvo jednu, a onda ćeš doći i do litra – tad će ti sve biti lepo. (smeh) Ipak, mislim da će današnji klinci ispraviti takve stvari. Ne znam da li još uvek znaju šta hoće, ali znaju šta neće.
Predstava se zove „Femkinja“. Igraju Dušan Kaličanin, Mina Sovtić i ja. Tumačim finog, dobronamernog zemljoradnika, koji iz malog srpskog sela dolazi u grad i upoznaje devojku u koju se zaljubljuje. Njena majka je praunuka Feme iz „Pokondirene tikve“. Ćerka želi da pobegne od majke i od kuće u kojoj je sve sterilno, uštogljeno i podređeno majčinim merilima i potrebama.
Baš tako. Dušan Kaličanin igra Feminu praunuku. Biće urnebesno. Premijera će biti održana sredinom marta u UK „Vuk“ u Beogradu.
U „Sumnjivom licu“ u Reflektor teatru na Dorćol platzu i u „Strahu od leptira“ u UK „Vuk“. Sa drugom predstavom smo napravili kratkotrajnu pauzu, ali od marta nastavljamo da je igramo, a ujedno s njom i često putujemo.
Najpre kako možemo živeti u unutrašnjem zatvoru, a da toga nismo ni svesni, jer smo tako naučeni. Ne znamo šta predstavlja sloboda kojoj težimo, pa usput gubimo i sebe, zatočeni u mraku. Moj lik se folira, namešten je, podređen je drugim stvarima, a ne sebi, samo da bi došao do cilja – a taj cilj je sloboda. Međutim, nije svestan da u njemu vlada mrak, i da je i on zatočen. Kad konačno spozna sebe – ne zna šta da radi s takvim saznanjem, pa nastaje opšte ludilo. Predstava poručuje da sebe ne poznajemo dovoljno jer smo naučeni da budemo nešto što nismo, kao i to da se u današnjem vremenu moraš nekome prikloniti da bi uspeo.
Sa DVD-a sam prešao na Blu-ray, a budući da sad postoje i 4K formati – skupljam i njih. Na primer, kolekciju filmova Stanleyja Kubricka imam u VHS, DVD, Blu-ray i 4K formatu – i tu nema kraja, jer nastupa i 8K. Obožavam filmove. Iako danas postoje striming servisi gde možeš pogledati nepregledni broj ostvarenja, nije mi to – to, jer hoću da vidim i kako je određeni film snimljen, kao i komentare režisera, glumaca, kako se pravila scenografija itd. Kolekcionarstvo me toliko usrećuje – kao dete sam kad naletim na film za kojim tragam. Za mene je to iskonska sreća.
Gramofonske ploče, konkretno soundtrackove.
Drive my car – japanski film. Potom Hero iranskog režisera Asghara Farhadija koji je snimio A Separation. A trenutno gledam seriju Euphoria i oduvala me je. Tu je odlično prikazan taj sudar generacija o kom smo malopre razgovarali. Režija, kamera, scenario – sve je odlično. Topla preporuka. Od Netflixovih serija bih preporučio The Maid.
Voleo bih da još radim na filmu, jer sam to najmanje iskusio, ali najpre sa mladim režiserima koji imaju novu viziju, novi pogled na svet. To može biti umetnički film ili kvalitetna drama gde ću da se lomim i potrudim i zađem u dubine svog uma. Sa druge strane, voleo bih i da napišem scenario za dramsko-komični projekat – na primer, o sukobu u porodici – kao svi članovi su mirni i staloženi, a u stvari na ivici nervnog sloma. Verujem da bi to bilo veoma zabavno.
Preuzeto sa: https://wannabemagazine.com/feed/
