Connect with us

Novosti

Четвртком у 9: Косово, од Руског конзула до Путинове глобалне употребе

Published

on

Иван Степанович Јастребов, пре 145 година постављен је за руског конзула у Призрену где је својом дипломатском активношћу штитио Србе на просторима Косова и Метохије. Владимир Владимирович Путин данас Косово користи у глобалним политичким надгорњавањима као пример лицемерја Запада.

Драшковић: Јунаци романа далеко од обожавања Милошевића

Писац романа “Руски конзул” и некадашњи министар спољних послова Вук Драшковић каже да је роман писао 1987 и 1988. године када је, како истиче, прокључао косовски казан.

“Када је 1987. године у Косову пољу Слободан Милошевић рекао народу ‘Вас не сме нико да бије’ представило га је као новог Месију, а тога нема у роману зато што главни јунаци били далеко од те ватре и обожавања Месије, јер су њихови погледи и искуство говорили нешто друго”, наводи Драшковић

Подсећа да је лик професора веровао да се у њега преселио дух давно преминлог Ивана Степановича Јастребова па је отворио конзулат царске Русије из кога “пише Достојевском”.

Драшковић каже да се нада се да ће у ТВ серији, пошто у филму те сцене нема, бити приказано, по наређењу Удбе 1949. године, минирање цркве у Ђаковици посвећене деци умрлој од глади када се српска војска повлачила преко Албаније.

Додаје да су од цигала те цркве саграђани јавни тоалети.

Димитријевић: Филм нас враћа у срж косовског проблема

Историчар Бојан Димитријевић сматра да је филм упечатљив. Описује успоставу албанске власти преко тадашњег Покрајинског комитета Комунистичке партије, притиска на српско становништво.

Најупечатљивију сцену у филму види када се на суђењу доктору појављују српски сведоци који га оптужују. Ефектан је према гледаоцу враћа нас у срж проблема на КиМ, додаје Димитријевић.

Према његовим речима, оставља утисак на гледаоца да као да време што се тиче КиМ стоји и да је само запаковано у другу форму тадашњи Покрајиснки комитет КП и милицију.

Ристановић: Ђаковица изузетан пример за комплетну ситуацију на КиМ

Научни сарадник Института за српску културу у Лепосавићу, аутор књиге “Косовско питање” Петар Ристановић каже да је Ђаковица која је место дешавања у роману и филму изузетан пример за комплетну ситуацију на КиМ.

Ристановић напмиње да је Српска улица у Ђаковици која се спомиње у филму заиста постојала, где је дуго живела српска заједница.

“Осамдесетих је остало око три хиљаде Срба у Ђаковици, бројно су се осипали, забрањено им је било да обнављају куће због новог урбанистичког плана, због кога су потом срушене и изграђене нове за Албанце, када се они буне. Из Ђаковице се пише прва петција где се прескачу Покрајинске власти што је био преседан”, објашњава Ристановић историјске околности.

Према његовим речима, Ђаковица је својеврсни центар албанског покрета и доста тадашњих покрајинских функционера су били из Ђаковице.

Када је КиМ 1966. година постала република по свему осим по имену, Албанци тада добијају апсолутну власт, амандманима на Устав СФРЈ из 1968. се то легализује, напомиње Ристановић.

Бојан Димитријевић подсећа да се после Другог светског рата Албанија готово сматрана седмом југословенском републиком, после рата али да је “та љубав ” трајала само до Резолуције Информбироа 1948. Касније долази до отопљавања на културном нивоу, када се покрајинске и власти Албаније повезују.

О Ранковићу и исељавању Срба

Указује на то да је стереотип о Александру Ранковићу као заштитнку Срба на КиМ настао због наредбе да се скупља опружје од Албанаца 1955 и 1956 а исељавање Срба константно траје од 1945. до сада.

Петар Ристановић скреће пажњу на то да се Србима колонистима који су дошли 1941. године забрањује повратак после Другог светског рата па су се многи снашли другачије, настанили се у Војводини.

Према његовим речима, од 1945. до средине шесздесетих година не постоје поуздани подаци о броју исељених Срба. “Сигурно је да су се из Подујева и околине иселили готово сви. Подаци од средине шездетих до краја осамдесетих говоре да се иселило од 150 до 160 хиљада Срба.

Димитријевић истиче да су се смени Ранковића на Брионском пленуму 1966. радовали и и Покрајински и српски руководиоци. “Титу је било у плану да припоји КИМ Албанији, али да га касније то више није занимало.”

Каже да Ранковића није много занимало КиМ, а оно је искоришћено за смену. “Ранковића је само био једном на КиМ, сматрао је да се Албанцима који су сарађивали са режимом Енвера Хоџе не треба да судити.”

На питање да ли се променио и од српског националисте постао заговорник Југославије, Вук Драшковић одговара да се ништа није променило и да је Југославија једина земља у која је могла да обједни све Србе под један кров.

“Не говорим о идеологији него о држави. Требало је бранити државу а не идеологију (комунизам) као што је био случај”, додаје Драшковић.

Димитријевић указује на то да су побуне Албанаца су сталне 1913. када Косово поново постаје српско. “Као да се мислило да ће Косово само да се интегрише, најлошији кадар у СФРЈ је долазио ту, успешни су одлазили у западне делове земље.”

Демонстрације 1981. и политика према КиМ

Петар Ристановић каже да је у време великих Албанских демонстрација 1981. године Приштина имала до 100.000 становника а међу њима је доста младих.

Иако се много улаже у КиМ, и то чак више од деведесет одсто из централне Србије, сматра да је инвестициона политика лоша.

“Улаже се у оно што не доноси радна места, студирају се друштвне науке после којих нема запошљавања, бес и незадовољство расту. Демонстрције 1981. године су организоване али бес је био стваран, усмераван ка национализму”, објашњава Ристановић.

На питање која власт је водила најгору политику према КиМ, Ристановић сматра да ако Србима није боље онда ту није било разлике ни у политици. “Јако лоше стање је последица онога што је лоше рађено деценијама – педесетим, шездесетим, седамдесетим и осамдесетим и без њих није могуђе разумети ни бомбардовање НАТО-а 1999.године.”

Димитријевић указује на то да су све власти биле склоне да се не говори о правим проблемима. “Често се није говорило о стварима, о Уставу 1974. године се ћутало у јавности, 1981. о демонстрацијама”.

“Страни фактор увек нађе камен спотицања за власт у Београду. Сада ту види Бањуску и Милана Радојичића где се то перципира као терористички напад”, каже Димитријевић.

Вук Драшковић сматра да би уласком у ЕУ Београд и Приштина решили спорове јер би тада границе постале неважне, ако би се испуниле гаранције за Србе и Ахтисаријев план према којем би, тврди, Срби имали више права него у оквиру самоуправе у било којој општини у централној Србији.

Preuzeto sa: http://www.rts.rs/page/stories/sr/rss/691/vreme.html

Continue Reading

Novosti

Помен код споменика “Зашто” – сећамо се 16 радника РТС-а убијених у НАТО бомбардовању 1999. године

Published

on

By

Зграда РТС-а бомбардована је током емитовања вести у два сата и шест минута иза поноћи 23. априла 1999. године. Први пут у историји ратовања погођена је једна медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ. Тада је на својим радним местима погинуло 16 радника РТС-а.

Животе су изгубили: Јелица Мунитлак – шминкер, Ксенија Банковић – видео-миксер, Дарко Стоименовски – техничар у размени, Небојша Стојановић – техничар мастера, Драгорад Драгојевић – радник обезбеђења, Драган Тасић – електричар, Александар Делетић – дизајнер програма, Славиша Стевановић – техничар у размени, Синиша Медић – дизајнер програма, Иван Стукало – техничар у размени, Дејан Марковић – радник обезбеђења, Милан Јоксимовић – радник обезбеђења, Бранислав Јовановић – техничар мастера, Слободан Јонтић – монтер, Милован Јанковић – прецизни механичар и Томислав Митровић – режисер програма.

Испред споменика “ЗАШТО” у 2.06 и ове године окупили су се чланови породица погинулих радника, колеге и пријатељи, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић, представник Министарства информисања и телекомуникација Дејан Стојановић, представник Министарства културе Младен Весковић, градска секретарка за културу Наташа Михајловић Вацић.

На месту на којем се сваке године полажу венци били су генерални директор РТС-а Драган Бујошевић, председник Управног одбора РТС-а Бранислав Кланшчек, представници општине Палилула, представници новинарских удружења УНС-а и НУНС-а, представници синдиката, представници организације “Жене у црном“.

Минутом ћутања одата је пошта убијенима.

У име породица жртава, окупљенима се обратио Мирослав Медић, брат страдалог Синише Медића.

“Двадесет пет година се окупљамо овде да се сетимо страшног злочина који је починио НАТО, одлучивши да први пут у историји ратовања бомбардује једну медијску кућу, смештену у густо насељеном делу града. Без икаквог јасног упозорења запосленима, гађали су зграду Радио-телевизије Србије, не водећи ни једног тренутка рачуна о могућем броју цивилних жртава. Добро су знали да је у овој згради тих ноћи увек било између 150 и 160 људи који су само обављали свој свакодневни посао, нервозно ишчекујући јутро да се врате својим породицама“, рекао је Медић.

Мирослав Медић: НАТО је желео да се у свету чује само њихова верзија

Како је рекао Мирослав Медић, НАТО моћници су тада желели да покажу сву своју моћ, бахатост и некажњивост, хладнокрвно убијајући цивиле и уништавајући привредне и цивилне објекте широм наше земље у тих 78 дана рата који су водили на нашој територији без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

“Тако су одлучили да бомбардују и зграду РТС-а, правдајући тај злочин тако што су говорили да РТС емитује лажне вести и шири пропаганду Милошевићевог режима и има командну улогу у војним операцијама Војске Југославије. То, наравно, није било тачно. У згради РТС-а у то време није било ниједно војно лице нити војна опрема која би се користила за слање команди јединицама војске на терену. У згради РТС-а су били само цивили, техничко особље и новинари, што могу да потврде и страни извештачи који су слали свакога дана своје извештаје из ове зграде“, навео је Медић.

Истакао је да је РТС тада “емитовао само извештаје о злочинима које су чинили албански терористи на Косову и НАТО злочинци широм наше земље“.

“Та истина је оно што их је болело и због чега су добијали критике и у својим земљама. Зато су желели да ућуткају РТС и да се у свету чује само њихова верзија догађаја на терену“, указао је Медић.

Већ 25 година породице убијених постављају питање – ЗАШТО?

Бомбардовањем зграде РТС-а прекинули су програм само на неколико сати.

“Због тога разарање ове медијске куће и убиство недужних цивила није имало никаквог смисла, ефекта, а ни оправдања. Само је нанесена огромна туга и бол за 16 породица које су том приликом изгубили своје најмилије“, рекао је Медић подсетивши на убијене.

Све су то били већином млади људи, добре колеге и нису заслужили да на овако страшан начин изгубе своје животе, рекао је Медић наводећи да њихове породице и данас траже одговор на питање – ЗАШТО?

“Нико од НАТО челника никада није процесуиран нити је одговарао за овај злочин. Међународне новинарске организације су одмах после бомбардовања изјавиле да РТС никако није могао бити легитимни војни циљ и да је у питању класичан ратни злочин. И поред тога Суд за људска права у Стразбуру се огласио ненадлежним у овом случају. Ово и даље остаје злочин без казне“, рекао је Медић.

Породице, како је додао, већ 25 година мучи и питање зашто ништа није учињено да се заштите животи запослених у време ваздушне опасности.

“Зашто нико од одговорних људи у РТС-у није учинио ништа да се људи склоне на сигурно место рада барем ноћу када у згради није било страних новинара? Зашто нико у Савезном министарству одбране није реаговао на непоступање тадашњег директора РТС-а Драгољуба Милановића по наредби број 37, по којој је био обавезан да измести људе и технику на резервно место рада у случају ратног стања?“, упитао је Медић.

Та наредба, подсећа, није извршена и за то је одговарао само тадашњи директор. Остали чија је дужност била да контролишу поступање РТС-а за време ратног стања, нису никада позвани на одговорност, а неки су чак и одликовани.

“Да ли то значи да су и некоме овде биле потребне наше жтрве? Да ли то значи да су наши најмилији били жртвовани? То је оно што нас боли свих ових 25 година. Одговоре на сва ова питања још увек нисмо добили. Жртве још увек траже истину“, поручио је Медић.

Апел да зграда у Абердаревој постане меморијални центар

У име породица, брат убијеног Синише Медића је замолио надлежне да се зграда у којој су радници РТС-а изгубили своје животе и која стоји као опомена и место злочина, коначно претвори у меморијални центар за који идејно решење одавно постоји.

“Хајде да урадимо нешто за страдале у РТС-у , а и за све страдале у бомбардовању 1999. године. Ово би требало да буде јединствени меморијални центар за све жртве бомбардовања 1999. године“, рекао је Медић.

Марија Митровић: Немам право да заборавим

Окупљенима се обратила и новинарка Марија Митровић, која је те ноћи такође била у згради РТС-а, у режији Студија 1.

“Пре 25 година на улазу ме сачекао и Јокса (Милан Јоксимовић) као много пута до тада са оним својим препознатљивим осмехом. Када сам улазила у режију видела сам Ксенију испред, срела сам и Драгана и Славишу и Синишу, али само нисам знала да је то наш последњи поздрав”, навела је новинарка РТС-а.

Како је рекла, неко је сматрао да има право да прекине сву ту лепоту, сву ту младост, све те планове, да циљ оправдава средство.

“Ето неко је имао мало више среће и то је преживео. Мисла сам да ће 25 година донети заборав, да ћу успети да избришем ту ноћ, све оно што се десило. Али, схватила сам да немам право и да ћу док постојим, уз породицу, да чувам сећање и говорим о томе и подсећам. Слава им”, рекла је Марија Митровић.

Бобан Ковачевић: Тешко ми је да поверујем да се то догодило

Бобан Ковачевић, који је читао вести у тренутку када је НАТО бомба погодила зграду РТС-а, каже да ни после 25 година не може да поверује да се то заправо догодило.

“Ми се окупљамо на овај дан, ово јутро, сећамо се наших колега који су изгубили своје животе, а који су само радили свој посао. Није да их се сетимо само на овај дан, често говоримо о њима. Свако има неко своје сећање”, нагласио је Ковачевић.

Како каже, не зна зашто се те ноћи договорио са колегом Жељком Пантелићем да наизменично раде вести баш по том редоследу и како се то догодило.

“Не знам ни зашто те ноћи нисам свратио до шминкернице да се поздравим са Јелицом. Не знам ни зашто колеге камермани Александар Делетић и Драган Станар нису заједно ушли у студио са мном и заједно урадили те вести у два сата. Аца је остао испред студија. Прошло је четврт века, а ми се и даље питамо – зашто? Слава им”, рекао је Ковачевић.

За погибију радника РТС-а до сада је одговарао Драгољуб Милановић, који је 2002. осуђен на десет година затвора због непоштовања наређења Савезне владе, по којем је запослене и технику требало да измести из зграде у Абердаревој улици.

Удружење новинара Србије (УНС), Струковни синдикат Радио-телевизије Србије и Синдикат новинара Србије (СИНОС) поручили су, уочи обележавања 25 година од убиства 16 медијских радника у НАТО бомбардовању РТС-а, да је крајње време да за овај ратни злочин одговарају налогодавци и извршитељи.

Preuzeto sa: http://www.rts.rs/page/stories/sr/rss/691/vreme.html

Continue Reading

Novosti

Небензја: Политички трик спонзора резолуције о Сребреници, може да појача напетости на Балкану

Published

on

By

О актуелним иззовима са којим се Србија суочава због наметања резолуције о Сребреници председник Србије Александар Вучић је разговарао и са сталним представником Руске Федерације при УН Василијем Небензјом.

Замолио га је да и овог пута подржи позицију наше земље приликом одлучивања у УН.

У изјави за српске медије Небензја је рекао да је резолуција политички три коме није циљ међунационално помирење, већ нешто потпуно супротно.

“Разговарали смо о том нацрту резолуције којег су донеле Немачка и још неколико других земаља, о геноциду у Сребреници. Представиле су га бенигно, као нешто са добрим намерама. Али ми сви знамо да је то политички трик коме није циљ међунационално помирење као што је представљено, већ нешто потпуно супротно. Може да појача напетости на Балкану и да има последице какве подносиоци резолуције можда нису ни замислили”, указао је Небензја.

Отварање Пандорине кутије

Небензја је нагласио да Русија неће подржати ту резолуцију као и многе земље чланице УН.

“Ова резолуција отвара Пандорину кутију. Ако се усвоји ова резолуција то би отворило пут другим земљама које имају сличне проблеме да изађу са својим проблемима. И могу вам навести један пример. Немачка, која стоји иза те резолуције, иако технички није оригинални коспонзор, одговорна је за највећи и најокрутнији геноцид у 20. веку, а ту мислим на Други светски рат”, рекао је Небензја.

Због тога, истакао је он, неће се изненадити ако у једном тренутку, уколико се резолуција усвоји, неко, а можда и Русија, изађе са резолуцијом о геноциду од стране нацистичке Немачке над народом Совјетског Савеза током Другог светског рата.

“Србија има сличне проблеме, јер ту је питање геноцида у Првом и Другом светском рату”, рекао је Небензја.

Додао је и да одлука о усвајању резолуције није донета по уставу БиХ.

“Ниједан ентитет у саставу федерације никада није дао сагласност за такву иницијативу.

На седници Савета безбедности УН посвећеној Косову и Метохији Небензја је рекао да се етничко насиље у јужној српској покрајини наставља под окриљем привремених институција у Приштини.

Preuzeto sa: http://www.rts.rs/page/stories/sr/rss/691/vreme.html

Continue Reading

Novosti

Колосеум под ракетним нападом, објаве израелског шефа дипломатије узнемириле Италијане

Published

on

By

Напад Ирана на Израел је само предигра за оно што читав свет може да очекује од иранског режима ако га не буде зауставио на време, поручио је Кац у јучерашњој објави на друштвеној мрежи Икс.

“Свет треба да дефинише ИРГЦ (Иранску револуционарну гарду) као терористичку организацију и санкционише ирански балистички програм, пре него што буде касно”, навео је Кац у објави, коју су пренели сви италијански медији.

Израелски шеф дипломатије је, истовремено, објавио и видео-снимак, монтажу, на ком је приказан с једне стране, миран живот у Паризу где грађани једу кроасане и пију кафу са погледом на Ајфелов торањ, а с друге стране и шта ће, према његовом мишљењу, ускоро уследити ако се Иран не заустави.

Видео-снимак је објављен на енглеском, француском и хебрејском језику, а уз њега су “таговани” (означени) министри спољних послова Италије, Француске, Велике Британије, Немачке и САД.

Одјеци у Италији

Италијански министар иностраних послова Антонио Тајани се, међутим, успротивио овим објавама и претећим фото-монтажама свог израелског колеге.

“Мислим да не постоји претња иранског напада на Запад. Јасно је да њихов режим прави велике грешке, попут слања дронова Русији и Хезболаху. Потребно је, ипак, спречавати ширење панике, иако смо пријатељи Израела и његово право на постојање не може да буде предмет дискусије”, написао је Тајани на друштвеној мрежи Икс.

Италијанска штампа је објаве израелског министра спољних послова Каца назвала узнемирујућим.

Медији су навели да су објаве изазвале запрепашћење Италијана, посебно због фотографије Колосеума ка коме се креће шест ракета које је лансирао Техеран уз реченице: “Иранске ракете: стижу у град, близу тебе” и “Зауставите Иран пре него што буде прекасно”.

Preuzeto sa: http://www.rts.rs/page/stories/sr/rss/691/vreme.html

Continue Reading

Trending

Copyright © 2024 BGD novine, powered by WordPress.