Немачки Савезни уред за заштиту уставног поретка (БфВ) почетком маја прогласио је Алтернативу за Немачку (АфД) за “проверено десно екстремну” странку. АфД се против тога бори правним средствима. Због тога је Уред привремено ставио ту класификацију на чекање, али и даље остаје при тој својој оцени. Ипак, та класификација поново је распламсала расправу о забрани АфД-а.

Каква је ситуација са сличним странкама у другим европским државама? О забранама се тамо нигде и не говори. Напротив, у неким земљама такве странке учествују у власти или су чак на челу владе.

Аустрија: Слободарска партија Аустрије

Аустријски канцелар Кристијан Штокер из конзервативне Аустријске народне партије (ОВП) не сматра да је Слободарска партија Аустрије (ФПО) Херберта Кикла десно екстремна странка и не зна ни за какав “противпожарни зид” према тој партији – што је појам који се у Немачкој често користи када се говори о односу других странака према АфД-у.

Таква ситуација у Аустрији и не чуди, с обзиром на то да је ОВП већ два пута била у коалиционој влади са ФПО, први пут још 2000. године. Тада је то у Европској унији изазвало скандал, а остале државе чланице на неколико месеци свеле су контакте с бечком владом на минимум.

ФПО је релативно стара странка у аустријској парламентарној историји. Основана је 1955. од стране бивших нациста, али се касније умерено променила. Као и АфД, ФПО је против усељавања странаца, глобализације и критикује ЕУ. Можда због тога што је више пута учествовала у власти, ФПО се данас представља као странка спремна на компромисе, а мање идеолошка.

На прошлим парламентарним изборима први пут је постала најјача снага. Ипак, није успела поново да састави коалицију са ОВП. Према актуелним анкетама, она је сада још уверљивије у вођству него на изборима.

Француска: Национално окупљање

Национално окупљање (Rassemblement National, RN) је од својег оснивања 1972. прошло дугачак пут. Марин ле Пен, кћи оснивача странке Жан-Марија ле Пена, преименовала је Национални фронт (Front National) и донекле померила странку ка политичком центру. Тако њена партија и даље критикује усељавање и ислам, али се одмакла од антисемитизма. Тај заокрет донео јој је нове бираче. Ле Пенова се три пута кандидовала на председничким изборима – и иако је сваки пут изгубила у другом кругу, стално је повећала број освојених гласова.

За сада пресуда због проневере јавних средстава искључује Марин ле Пен из кандидатуре на изборима током наредних пет година. Ако би ипак могла поново да се кандидује, или ако би се кандидовао председник странке Жордан Бардела, према анкетама постоје добре шансе да победе можда већ у првом кругу. На парламентарним изборима 2024. РН је већ постала најјача снага.

Склоност РН протекционизму и етатизму, односно веровању у државу као неког ко је главни за решавање проблема, веома је француска карактеристика – и ту се види разлика с немачком АфД. А Марин ле Пен се ионако дистанцирала од АфД-а – наводно је за њу немачка странка превише радикална. То би, међутим, могао да буде и само тактички потез на унутрашњем плану како би изгледала озбиљније.

Италија: Браћа Италије

На челу странке Браћа Италије (Fratelli d’Italia) налази се, што је парадокс, једна жена: Ђорђа Мелони – вероватно најуспешнија премијерка радикалне деснице у Европи. Многи чланови њене странке и даље позитивно гледају на фашизам, италијанску верзију нацизма. Ђорђа Мелони једном је изјавила да она има „опуштен однос према фашизму“, а некадашњег фашистичког вођу и Хитлеровог савезника Бенита Мусолинија назвала је “добрим политичаром”.

У предизборној кампањи 2022, која је довела њену странку на власт, слоган је био: “Бог, породица и домовина”. Мелонијева и њена странка нарочито су радикално десни у друштвеним питањима: нападају абортусе, хомосексуалце и LGBTQ особе, и наравно мигранте.

Али, за разлику од многих сличних политичара у Европи, Мелонијева јасно заузима став против Русије у рату против Украјине. Управо због тога је изјавила да постоје “непремостиве разлике” између ње и АфД-а. Уједно, Мелонијева одржава блиске односе с америчким председником Доналдом Трампом, па је у Бриселу цене као трансатлантску посредницу.

Шведска: Шведске демократе

Корени Шведских демократа (Sverigedemokraterna) леже у екстремно десном покрету “Нека Шведска остане шведска” (Bevara Sverige svenskt). Непосредно пре прелаза у нови миленијум, странка је покушала да се дистанцира од својих старих окружења и да наступи умереније.

Данашњи председник странке Џими Акесон наставио је у том смеру, па су Шведске демократе на изборима 2022. постале друга по снази странка у парламенту. Отада подржавају мањинску владу конзервативног премијера Улфа Кристерсона.

Главна тема им је – као и у многим другим земљама – усељавање. Велике успехе на изборима посебно им је донела раширена криминална активност банди у великим шведским градовима у којима су у великом проценту особе с мигрантским пореклом. Неуобичајено за странку такве оријентације јесте то што данас подржавају заштиту животне средине и борбу против климатских промена.

Холандија: Странка за слободу

Након парламентарних избора 2023, Странка за слободу (Partij voor de Vrijheid, PVV) Герта Вилдерса постала је најјача снага и води коалициону владу с још три друге странке. С обзиром на то да су партнерима Вилдерсови ставови били превише радикални, за премијера је именован Дик Шоф који није члан ниједне партије. ПВВ је јединствена по томе што је Вилдерс њен једини члан – и посланици и министри званично су само симпатизери странке. Вилдерс тако може сам да одређује страначки програм и да именује кандидате на изборима.

Главна тема ПВВ је борба против усељавања, а посебно против ислама. Вилдерс иде далеко – жели да забрани Куран и градњу нових џамија. Ипак, непосредно уочи последњих избора изјавио је да ће своје ставове о исламу да “стави на лед” како би могао да влада. Иначе се противи мерама за заштиту климе и оштро критикује ЕУ коју доживљава као “превише наметљиву”.

Велика Британија: Реформистичка партија

Reform UK Party доживела је неколико трансформација: настала је као издвојени део Независне партије (UK Independence Party, UKIP), чији је главни циљ био Брегзит, излазак Велике Британије из Европске уније. Након остварења тог циља, преименована је у Брегзит партију, а потом у Реформистичку партију Уједињеног Краљевства. Кључну улогу у свему имао је Најџел Фараж – ноћна мора британске политичке елите.

Данас се странка пре свега залаже за драстично смањење броја имиграната – и тиме врши притисак на владајуће лабуристе, али и на конзервативце. Фараж оптужује обе странке за неефикасност у вези с том темом.

И то са успехом: лабуристички премијер Кир Стармер недавно је обећао да ће оштро смањити и илегалну и радну имиграцију – и то само неколико дана након што је Реформистичка партија имала добре резултате на локалним изборима. Према најновијим анкетама, реформисти су чак мало испред лабуриста и конзервативаца. Званични британски циљ, да се буде климатски неутралан, заменик лидера реформиста Ричард Тајс назива “апсурдним”.

Preuzeto sa: http://www.rts.rs/page/stories/sr/rss/691/vreme.html